Umro je drug Albin Pibernik – Bine, posljednji borac Prve proleterske udarne brigade i učesnik legendarnog Igmanskog marša.

Rođen 1. februara 1931. u Jesenicama, sin revolucionara Julke i Albina, Albin Pibernik – Bine odrastao je u porodici koja je živjela ideale slobode. Imao je samo 11 godina kada se našao u stroju Prve proleterske brigade, u Rudom, 21. decembra 1941., prilikom njenog formiranja. Tu je dospio s ocem, Albinom starijim, iz Kamnika, predratnim komunistom, i majkom Julijanom, rodom iz Jesenica, također komunistkinjom. Pibernikovi su bili izbjeglice iz Slovenije i partizanima su se pridružili u ljeto 1941, u Šumadiji. Za vrijeme Užičke republike, otac Albin osniva u zgradi gimnazije u Užicama Slovenačku četu „Ivan Cankar“ ,koja je u početku brojala 23 borkinja i boraca.

U januaru, Albin se s roditeljima našao u partizanskoj koloni preko Igmana. Kolona je krenula preko Grabljive njive ka Sarajevskom polju, 27. januara popodne.

„Prvo smo naišli na neki voz, koji je prekinuo kolonu, pa smo morali da stanemo, a kad smo produžili, naišli smo na zamrznut potok.“ – sjeća se Pibernik.

„Led, međutim, nije još bio dovoljno čvrst pa smo morali da preskačemo. Mene su borci uzeli za ruke i noge i bacili me preko potoka. Nekako sam se našao na drugoj obali. Majka nije uspela da prekoči, nego je propala kroz led i smočila noge. Mokra je išla do Brezovače. Kada smo stali uz vatru, videli su da majci nešto nije u redu sa nogama. Noževima su joj isekli cipele. Noge su bile pune promrzlina i plikova. Masirali su je, a onda nosili do Dugog Polja. Ja sam preko Igmana išao potpuno sam.“

Albin nije znao gdje mu je otac zaostao u koloni, jer je tjedan dana prije toga bio ranjen u ruku i nogu na Pjenovcu. Dr. Nikolić, referent saniteta Prve proleterske, dao mu je savjet da maše rukama u hodu i skače kako se ne bi smrzao.

U Presnici je brigada rekonstruirana, a majku i njega su stavili na saonice do Miljevine, a zatim na vlak do Foče.

„Tu su nas čekali, spremili su krevete za sve promrzle i ranjene u bivšoj kasarni. Majka je bila u sobi sa još dve žene, ja sam bio sam. Stalno sam je obilazio. A onda joj je skočila temperatura, dobila je gangrenu, morali su da joj amputiraju obe noge ispod kolena.“ – sjeća se Pibernik.

Julijana je umrla. Na sahrani je njen sin stajao kraj groba i plakao, okružen ljudima iz bolnice, kad ga je neko potapšao po ramenu i rekao: “Proleteri ne plaču!” Bio je to Josip Broz Tito.

„Prestao sam da plačem i od tada do danas nisam zaplakao.“ – otkriva nam Albin Pibernik.

„Pošto je moj otac bio komesar Prateće čete Vrhovnog štaba, Tito me je uzeo da budem sa njim i Zdenkom (Davorjanka Paunović) u kući nekoliko meseci. Dobio sam injekcije, sporo sam se oporavljao. Sa Zdenkom sam manje pričao, sa Titom mnogo više. Bio je prema meni veoma pažljiv i ljubazan. Naredio je da mi izrade uniformu i opasač, dobio sam pištolj.“

Dok su još bili u Užicu, Albinova majka zamolila je neke Slovence, partizane, koje je znala još iz Rusije, da brinu o dječaku ako se njoj i suprugu nešto desi. Otac je poginuo na zadatku, u oktobru 1942., pa je brigu o mališanu preuzela Osvobodilna fronta. U partizanima je bio do pada Italije, poslije toga su ga, pošto se razbolio, smjestili u partizansku bazu u predgrađe Ljubljane, pa u Ljubljanu i na kraju su ga poslali kod majčine sestre u Medvode. Tu je dočekao kraj rata.

Poslije rata, Bine je izabrao nebo. Postao je vojni, a zatim i civilni pilot, leteći na međunarodnim linijama i povezujući ljude i narode. Njegova karijera u avijaciji bila je dokaz da se borba za slobodu može nastaviti kroz mirnodopski rad, kroz povezivanje i služenje zajednici. Albin se je nekoliko puta sreo s Titom, koji je do kraja svog života pratio njegovu karijeru.

Živio je i umro u Ljubljani, gradu u kojem je ostavio dubok trag. Njegov odlazak zatvara jedno veliko poglavlje naše historije. Bio je posljednji svjedok i učesnik Igmanskog marša Prve proleterske udarne brigade i posljednja živa veza s generacijom koja je svojim životima ispisala temelje slobode. Njegova sjećanja i djela ostaju u nama kao trajna obaveza da čuvamo vrijednosti za koje se borio.

Slava mu i hvala!